Marko, hvala ti što sam te sreo

"Piši, piši, ti treba da pišeš", stalno mi je poručivao Mare i konstantno me bodrio i dizao mi samopouzdanje. "Ako ikad napišeš knjigu, računaj da ćeš imati izdavača", dodavao je. Ja baš i nisam verovao u sebe, ali mi je neviđeno godila njegova podrška. Intimno sam ga doživljavao kao pravu intelektualnu elitu i govorio sam mu: "Gotivim te jer si mozak, ali ideološki se, naravno, uglavnom ne slažemo", a on mi je na to odgovarao: "Kako to objasniti nekom trećem, koji na nas gleda kao da smo na istoj strani? :)"

Koliko god svako od nas voleo sebe, nekim ljudima morate da priznate da su pametniji i obrazovaniji od vas. Njemu sam to priznavao bez ikakvog problema, tu od početka druženja nije bilo dileme.

Pripadao je grupi ljudi koji mi nisu bili najbolji prijatelji, ali sa kojima sam imao posebnu vezu, kao nešto uzvišeno i strašno važno, ali što se nikad javno ne govori.

Poslednji put smo se videli davno, letos u Atini, i sedeli smo u bašti kafića "Six Dogs" na Monastirakiju, sakriveno mesto u hladu, sjajno da se popije kafa na 35 stepeni. On je bio, naravno, sa svojom Kristinom, a ja sa Jovanom. Posle te kafe smo se malo šetkali po centru i pojeli sladoled, da ubijemo vreme do polaska njihovog autobusa kojim su se vraćali u svoje letovalište. Sećam se da smo baš uživali i puno se smejali sve to vreme.

Kada sam čuo da je umro, posle početnog šoka i tuge, prvo što me je stiglo je griža savesti zašto se nismo videli u skorije vreme. Ali onda sam se setio te Atine, koliko mi je taj susret ostao u lepom sećanju i bio sam miran.

Marko, hvala ti što sam te sreo.