ĆIRILO – Njegova senka pravi hlad

Intervju sa Petrom Ilićem Ćirilom, napravljen 2007. godine za sajt B92, ali iz nekog razloga ga nisu objavili.
Autor: Bratislav Nikolić

Petar Ilić Ćirilo je jedan od onih autentičnih gradskih likova zbog kojih je Beograd veliki grad. Panker iz filma ''Nešto između'' danas je ''devedesetdvojkin'' reditelj dokumentarnih filmova, čovek čije ime obećava da ćemo gledati nešto potpuno drugačije, iščašeno i suludo. Ćirilo je poliglota sa ulice, koji  dobro zna da sebe ne treba stavljati u kalupe i u određene ''fazone'', jer to ograničava i sputava slobodnu ličnost. Svi se sećaju serijala ''Predgrađe'', koje  nas je nateralo da zavolimo periferiju, ali i da ponovo shvatimo gde živimo.

Tvoj otac je bio producent dokumentarnih filmova, ti se takođe baviš dokumentarcima, da li si kao klinac znao da ćeš raditi nešto slično?

-Pa ne znam ništa drugo da radim, kad bih znao da vodim kafić, ja bih vodio kafić. U stvari, sve je počelo kad su me našli na ulici da glumim u filmu ''Nešto između''. Videli su mene i moj tadašnji bend Berliner Strasse na televiziji, taj neki asistent me našao, bila je audicija i ja sam prošao. Bilo je fenomenalno, primio sam se na film, pa kako da se ne primim?! Bila je tu i ona holivudska glumica Caris Corfman, baš sam skoro čitao nešto o toj ribi. Nije baš zdrava, ali glumi i dalje, nešto joj je poremećen centar za pamćenje, pa ne može da zapamti tekst.

Tvoja uloga pankera u filmu ''Nešto između'' je postala kultna, i dan danas se po gradu prepričavaju scene u kojima se pojavljuješ. Za tu epizodu si dobio čak i nagradu u Nišu za debitanta godine. Kasnije si glumio u još par filmova.

-Glumio sam u ''Noć u kući moje majke'', pa u ''Šmekeru'' sa Žarkom Lauševićem, onda, u jednom filmu za holandsko tržište reditelja Rajka Radovića, i poslednji je ''Aporia'' Arisa Movsesijana.

Pored ''Predgrađa'' po kojem si najpoznatiji široj javnosti, poznat si i po video spotovima koje si režirao za razne bendove. Prvi spot si radio za Vladu Divljana, za pesmu „Rusija“, tu si  i glumio. Kako je došlo do saradnje sa Divljanom?

-Vlada je tada bio u Australiji. U stvari, niko ga nije ni pitao ništa, takva je bila saradnja. Produkcija B92 je tada radila spotove, i ja sam želeo da radim spotove, i naše su se želje poklopile kao i tisuću puta do tada (smeh). Malo mi je žao što u tom spotu nije glumio Filip Gajić, pošto je bio mali budžet i onda sam morao ja da glumim. I bilo je jako naporno jer sam morao i da glumim i da režiram, to mi se baš nije dopalo. Posle tako nešto više nisam radio, mnogo je teško. Inače, Vlada je bio prezadovoljan, on nam se zahvaljivao kao: ''Hvala vam što je ta pesma ostala u sećanju, da se ne zaboravi.'' To je bilo povodom njegovog živog albuma, i ja sam u dogovoru sa tadašnjim direktorom marketinga B92 izabrao „Rusiju“, jer  je bila poslednja na listi pesama na disku. U spotu se pojavljuje i Marina Seizović, voditeljka Dizanja na TV B92.

Iz nekih susreta sa tobom u poslednje vreme može da se primeti da se ''pališ'' na narodnjake. Nešto ti je tu zanimljivo. Ceca, Sinan, Šemsa, Ljuba Aličić... U fazonu si da obilaziš njihove koncerte. Šta te kod njih privlači?

-Snaga! Volim da vidim snagu bilo koju. Trebalo je da idem na Ljubu Aličića, ali je otkazao. Zvao sam ga da ga pitam zašto je otkazao (smeh). Ne znam, nemam pojma zašto idem na narodnjake. Što ih ne bi gledao, neće oni zauvek biti, a neću ni ja. Mislim, da se razumemo, ja ne volim narodnu muziku, i ne idem tamo zato što uživam u muzici, ali uživam u fenomenu. Radio bih spot za Cecu! Zanimljiv mi je taj sudar dve kulture na istom zadatku, to mi je haos! Snimao sam '96. Draganu Mirković, ali ne za spot, nego za novogodišnji program jedne televizije. To je bila ludilo saradnja, Dragana Mirković i ja, dva totalno različita sveta.

Da li planiraš da napraviš neki dokumentarac o toj sceni? Bilo bi zanimljivo videti kako ti to doživljavaš.

-Ne znam, možda bih pravio emisiju o Hanki Paldum. Možda bih napravio nešto i o Sinanovom životu, ne znam... Pravio sam emisiju o Arsenu Dediću koga privatno ne slušam, pa bih verovatno mogao i o Sinanu. Mada, malo je nezgodno da sediš u montaži i slušaš narodnu muziku. Nemam pojma, ako mi neko da da to radim, radiću, što da ne. Arsena Dedića sam super napravio, to je malo bilo zapostavljeno, jer nije bilo dovoljno reklamirano. Ali to je jedan fantastičan film u maniru zapadnih dokumentaraca tipa ''Čovek i karijera''. Tu se pojavljuju sve zvezde, Miki Jevremović, Gabi Novak, Sergej Trifunović, jaka imena, baš smo imali face u filmu, ali ja Arsena uopšte ne volim. Ja sam se tada bio zaprepastio koliko ljudi na ''devedesetdvojci'' voli Arsena, ali ja ga ne volim.

Da li si razmišljao da napraviš jednog dana igrani film? U kom fazonu bi to bilo?

-Ne znam, kad bih imao neki dobar scenario... Šta ja znam, sviđa mi se da radim nešto u fazonu kao ''Down by Low'' od Džarmuša, tako neki crno-beli film. Radili su baš Nikola Đuričko i Boris Milivojević jedan fenomenalan igrani film od pola sata, koji su sami režirali, fenomenalno slikan, nešto po Harmsu. Takve neke stvari bih i ja radio. Vrlo rado.

Koji su ti omiljeni filmovi i reditelji?

-Sem Pekinpo od američkih reditelja, a Andrej Tarkovski od reditelja iz Sovjetskog Saveza. Od naših sam voleo ''Neretvu'' Veljka Bulajića. Od dokumentarnih, šta ja znam, Simeon Sofer, njega baš gotivim, on je napravio sjajan film o američkom fudbalu. Sviđaju mi se neki BBC dokumentarci, pa Explorerovi. Bio je sad neki o Harley-Davidson motorima, to je fenomenalan film. Dobro, sad dokumentarni film može da napravi svako, ako uložiš dosta vremena. Na primer, književnica Edit Belzberg je režirala je odličan dokumentarni film o deci ulice u Bukureštu.

Kad smo kod ulice, ti si u Beogradu najpoznatiji kao popularna gradska faca. To se često stavlja uz tvoje ime. Luna Lu je čak u jednom svom intervjuu pre desetak godina rekla da si ti jedan od njenih najvećih heroja iz detinjstva.

-Pa dobro, ona je bila klinka tada, pa kad si klinac onda misliš da su mnoge pogrešne stvari prave stvari (smeh). Ne, ozbiljno, ne vidim ja to tako, kao nešto gotivno.

Ko su tvoji lični heroji? Pretpostavljam da je Elvis Prisli jedan od njih, bio si u njegovom rodnom gradu Tupelu, pa u Memfisu...

-Elvis Prisli naravno, on je čovek uticao na kulturu 20. i 21. veka. Uticao je na film, na Vima Vendersa, na Martina Skorsezea, na Kopolu, on je stvarno bio fenomenalan. Onda, razni kantri pevači, ne znam, razne face, trpim razne uticaje (smeh). A u Beogradu, Vlada Divljan svakako, pa onda Cveja hokejaš, pa neki golmani i fudbaleri iz kraja, pa fudbaleri sa Marakane. To kad sam bio klinac.

U poslednjih desetak godina dosta je pravljeno filmova o Novom Beogradu, i o nekoj periferiji, i ti si radio ta ''Predgrađa''. Kao da fali film o centru grada, o ekipama sa Vračara, na primer, o mestima kao što su dvorište Dadova tokom osamdesetih godina. I ti si tamo "visio". Bilo je tu raznih likova, npr. Sale Neimarac, Lazica, pokojni Stojke... To dvorište Dadova jeste bilo kao neko interno gradsko jezgro, a s druge strane bilo je i dosta droge, raznih ludila. Možda bi mogao da se napravi i neki film o tim ekipama i takvim mestima po centru? Da li bi radio nešto na tu temu?

-Brate moj, ja nekako imam tu nesreću da me dosta ljudi vezuje za ta blejanja, a mimo svog tog blejanja mora ponešto i da se uradi. A ljudi tako dobiju utisak o meni... Mislim, ja taj fazon nikad nisam voleo, a i mislim da je sve to precenjeno. Jednostavno, ako sam nešto tu voleo, voleo sam ribe koje su se pojavljivale, i dobro, skupi se dobra ekipa i sve to. I ima stvarno fora i nekad se te fore koriste u filmovima, i to je sve super. Ali mladi ljudi imaju  tendenciju da to kapiraju kao ceo život, a to uopšte nije ceo život. To je nekako i zamka. Dvorište Dadova je specijalno bilo leglo narkomanije. Ali, imali su fazone, i onda kada si klinac, onda ti je to... Sad više nije tako, nove generacije sad nemaju ni tu tradiciju, ni ništa, ko se upropastio pogrešnim mitom taj se već upropastio. Oni odmah znaju da treba da imaju pare tako da ne razmišljaju mnogo.

Kao što sam ja bio heroj Luni Lu, tako su i meni neki likovi bili heroji kao, na primer, neki Tuta, jer sam video kako je brzo udario nekog tipa, ali to su neka merila vrednosti koja su mi  sada strana. Mogao bi da se napravi film o tome, to je sve zanimljivo, ali ja se sad bavim drugim temama. Mislim, ako to neko dobro osmisli i dobro plati, ja ću to da radim, nema problema. Ali mene sad zanima da radim Izrael, Čečeniju, ratne ili poratne zone, to me još više interesuje.

Ko je napisao grafit na Vračaru ''Ćirilo je kompjuter'' ?

-To je devedesetih pisala jedna ekipa klinaca, s kojima sam se družio u to vreme. Kao, ja sam im rekao da pišu neke grafite, pa su se oni zajebavali i pisali to kao ''Ćiki je robot'' i takve stvari, to je bio neki fazon.

Jedno vreme si s nekim sličnim ekipama snimao kamerom dešavanja po kraju, blejanja po ćoškovima...

- Pa da, snimali smo par blejanja u kraju, i pošto je ta ekipa postala deo "Tehnokratije", onda su to oni puštali na njihovim rejvovima kao video radove. Jedan od tih klinaca je sada VJ za Cecu Ražnatović.

Kako ti izgleda Beograd posle 15 godina ludila? Šabani, kriminalci, polu-kriminalci... Dosta ih ima po gradu. Da li ti to smeta, ili ti je svejedno?

-Ma, nije mi ništa svejedno. Ali, dobro, od Slobinog vremena sad je mnogo bolje.

Što se tiče tih likova, uvek je to nekako bilo podeljeno. I onda devedesetih, ti nisi mogao da naiđeš na njih osim ako nisu neki klinci u proboju, pa slučajno nalete na tebe. To je bilo nezgodno. Ali generalno svako ima svoju publiku i slabo se meša. Ok je sa te neke strane, ne dolazi do prelivanja svetova, ja sam zagovornik toga.

Dosta putuješ, veliki deo tvojih dokumentaraca i emisija je snimljen van Srbije. U Rusiji si snimao žurku svetskih lidera, u Americi: Memfis, Tupelo, Nešvil... U Argentini, Buenos Ajres, priča o fami koja prati Maradonu. Gde ti je bilo najbolje?

-Svuda je dobro, najviše slika imam iz Argentine, četiri albuma. Mada odlazak u Argentinu nije bila neka moja specijalna želja, hteo sam da imam emisiju na španskom i nije trebala viza. Buenos Ajres je super, ima dosta fudbala, lepih devojaka, veliki, ogroman grad, može svašta loše da ti se desi. Ima dosta kriminala, ali je lep grad.

Pre desetak godina, živeo si u Danskoj oko 16 meseci, šta si sve radio tamo?

-Svašta sam radio, bio sam garderober u bosanskoj diskoteci, malo sam snimao za lokalnu televiziju, prodavao sam neke snimke dokumentarnim produkcijama, tu sam zaradio dosta para. Radio sam neke tri televizijske emisije, nešto o integracijama, pa nešto o danskim umetnicima srpskog porekla, pa kao neka paralela sa umetnicima odavde, i kako je Slobodan Milošević uticao na njihove živote.

Prvih šest meseci u Danskoj boravio si u izbegličkom kampu. Kakvo je bilo iskustvo?

 -Meni je bilo zabavno, ali drugima nije baš bilo tako. Institucija političkog azila u Danskoj bila je takva da su vas stavljali u neke bivše kasarne ili sanatorijume, i stave vas sve zajedno, Albance, Somalijce, Srbe... Tamo dođeš, i onda te ispituju, ko si, šta si, razne fore. Ja sam  korisno iskoristio vreme, učio sam jezike, pošto tamo nemaš šta drugo da radiš. Dobro, to nije pravi zatvor, pa da povremeno ne možeš da izađeš. Ali, pošto nemaš novca, a sve je skupo užasno, onda ti teško možeš da izađeš odatle osim ako nemaš neke dodatne izvore zarade, koje obično ne možeš da imaš, jer nemaš dozvolu za rad. Bilo je tu dosta kriminalaca koji su izašli iz zatvora, prekinuti su im procesi, pa ovo, pa ono. Tako da to jeste neka vrsta laganog zatvora. Družio sam se najviše sa Belorusima, ali i sa ostalima, od svakog možeš nešto da naučiš. Družio sam se i sa Arapima pomalo. Ali, najviše sa ljudima iz Istočne Evrope, sa njima se ipak najbolje razumemo. Bili su tu i neki OK momci bosanski Muslimani, bilo je i Albanaca iz Albanije i sa Kosova koji su OK, bilo je raznih.

Često pričaš o Rumuniji i Bukureštu. Snimao si neke stvari tamo.

- To volim, to volim! Šta ja znam, čak sam imao neki video rad Buenos Ajres-Bukurešt, ta veza. Kršten sam u Rumuniji, sviđa mi se ta zemlja, žešće je egzotična. Bio je Čaušesku, komunizam, pa evo sad ta sloboda, a s druge strane, imaju taj treći svet, kao u Bangladešu, deca ulice. Kontracepcija tamo nije bila dozvoljena, pa su sva neželjena deca rađana, sve to mi je zanimljivo. Mada, Vlada Arsenijević mi kaže: ''Tebi je sve to super na nivou ludog turiste-snimatelja, ali tim ljudima nije dobro''. Sad mi je malo dosadilo da  snimam  siromaštvo, voleo bih da snimam manekenke, neki sjaj, glamur... Čisto malo za promenu.

 Pišeš li nešto?

-Ma, ne. Imao sam neku ideju da napišem o Danskoj neku knjigu, ali evo sad je Vlada Arsenijević iskoristio neke moje priče iz Danske za deo svoje knjige, tako da je to dovoljno.

 Šta te zanima najviše na internetu? Kakve stvari tražiš?

-Šekspira. Razne stvari, ali između ostalog i Šekspira. Muziku uglavnom, sve živo.

Šta slušaš u poslednje vreme?

-Duran Duran! I Deftonse. Totalno sam promašio. Ovi sa Radija B92 mi kažu: ''Pa brate, je l' znaš kad smo mi njih puštali...'' Ali dobro, ja retko slušam Radio B92, tako da nisam čuo.

Šta ima novo kod tebe u Mirijevu?

- U Mirijevu, Šavija i Gaga (vođe navijača Crvene zvezde; prim.B.N.) i svi... Bili smo sad na utakmici, i tako, super je. Kao i uvek, Zvezda i Ceca, to su ti teme u Mirijevu. A jako je Mirijevo i u Zvezdi i kod Cece, tako da imamo čemu da se nadamo, da ćemo jednog dana mi biti jaki (smeh).